Jos uvek se secam. Bila je to mala, petogodisnja devojcica, koja je pred spavanje cekala mamu da joj cita bajke. To joj je ulivalo onu vrstu radosti koju imaju samo deca. Kasnije, ta ista devojcica je naucila da cita, te ju je isti osecaj obuzimao kada drzi knjigu u rukama. Sada ona sedi za racunarom i kucka vam ovaj post. Priseca se pocetka svoje ljubavi, za koju je sigurna da ce trajati ceo zivot.
Cesto su je pitali: "Kako mozes da citas"? "Zar ti nikad ne dosadi"? Nekad je odgovarala, ali je cesce cutala. Znala je da je oni nikad nece sasvim razumeti. U jednom momentu su digli ruke od nje. Nisu je vise pitali o tome. Shvatili su da je drugacija. Da jeste opsednuta tehnologijom kao vecina njenih vrsnjaka, ali se ipak razlikuje. Jer, ona letnji raspust ne moze da shvati bez bar nekoliko procitanih knjiga. Ona je jedna od retkih (zapravo i jedina XD) koja zapravo uziva kada na casovima srpskog obradjuju nesto vezano za knjizevnost.
U pocetku je mislila da je lose razlikovati se od svojih vrsnjaka. Posle je shvatila koliko je to zapravo prelepo. To sto ima takav hobi, a ne kao vecina. Zatim je cula za ono da je jako tesko ostati svoj i razlikovati se po necemu. Verovali ili ne, ljudi se danas previse trude da imitiraju jedni druge, to jest da budu tzv. "kopije". Nemojte se plasiti da pokazete neki svoj hobi ili talenat. Na kraju krajeva, ako vas i budu ismejavali (sto je danas jako cesto) treba da znate da su oni na gubitku.
Nadam se da vas nisam previse smarala. Htela sam da kroz neku svoju pricu napisem motivacioni tekst,te se nadam da sam to bar delimicno uspela. Do sledeceg posta!
